Zašto da investiraš?

Niko se od rada nije obogatio, kad ovo kažem, mislim na običnog čoveka. Ne na ljude na vodećim pozicijama u korporacijama.

Nećemo svi dostići korporativne visine, niti nam je svima u životu to cilj ili želja. Ovde akcenat bacam na običnog čoveka, koji ili drži neki mali biznis, ili radi za platu iz meseca u mesec.

Koji je, po meni, najveći problem ljudi sa Balkana kada je novac u pitanju?

Nepotrebno trošenje, nerazumevanje osnovnih ekonomskih principa poput recimo inflacije, i izuzetno niska finansijska pismenost. Hteli mi to da priznamo ili ne, finansijska pismenost na Balkanu, izuzetno je niska.

Doza finansijske pismenosti našeg stanovništva se svodi na to da je zaista odlična ideja uzeti kredit od par hiljada evra kako bi sebi pružili jedan godišnji odmor. Ne kažem da ljudi ne trebaju sebi i porodici da priušte godišnji odmor, to je danas, više nego potrebno. Ono što hoću da kažem je da zaista nije potrebno otići na godišnji odmor za koji i sami znate da nemate novca da platite. Po meni, godišnji odmor, ne treba da bude pritisak na porodični budžet. Odmor treba da bude baš to, odmor.

Još neke od situacija kojih sam svestan i koje primećujem širom moje zemlje, su kupovine automobila koji svakako prevazilaze kako finansijski tako i društveni status vlasnika. Nisam kadar da govorim o društvenim statusima i položajima ljudi, niti želim to da činim. Ja fokus hoću da stavim na finansije.

Kako neko, ko u Srbiji, ima platu iznad prosečne, recimo 800 evra, sebi može da obezbedi automobil vredan između 15-20.000 evra?

Znam, znam, štednja, kredit, pomoć porodice itd itd. Ali zašto? Možda je zašto i ključnije pitanje?!

Problem ovakve kupovine je što automobil u većini slučajeva postaje pritisak svom vlasniku. Na šta mislim?

Prva i osnovna stvar koju vlasnici automobila srednjeg cenovnog ranga, kao što je gore-pomenuta cena, moraju imati na umu su troškovi održavanja. Ukoliko ste automobil uzeli na kredit, velika je verovatnoća da taj automobil premašuje vaš finansijski nivo i da ste već izloženi određenoj dozi zaduženja kod banke koja vrši pritisak na vaša primanja. Sada, zamislite da se vaš automobil pokvari i da kvar premašuje okvire koje vi možete pokriti bez dodatnog zaduženja? Dakle, da bi neko sa malo iznad prosečne plate, mogao sebi da priušti ovakav automobil i da isti održava nesmetano, zaduženja što prema banci što prema prijateljima, polako se dižu na maksimum.

Zaista loš pristup.

U ovaj niz mogu dodati i kupovinu garderobe na kredit, čekove, administrativne zabrane, mobilne telefone, i šta sve ne. Ako bi se trudio da prođem kroz svaku lošu finansijsku odluku, ovaj blog post bi bio predugačak.

Radi lakše preglednosti i manipulisanje brojkama, za one koji nisu iz Srbije a čitaće ovaj blog, računaću da je plata od 800 evra nekih 100.000 srpskih dinara (realno, ta plata je manja, i po današnjem kursu bila bi skoro 94.000 dinara).

Šta je po ispitivanjima tržišta u Srbiji, a iskren da budem, verujem da slika nije drugačija ni u susednim državam poput Hrvatske, Makedonije ili Bosne i Hercegovine, najbolja investicija?

Pogađate, nekretnine. Neki od razloga zašto je u Srbiji ovaj vid investiranja najpopularniji, makar po meni, je i nedovoljno poznavanje drugih oblasti gde ljudi mogu plasirati svoj novac. Doduše, ispitivanja kažu da ljudi najviše poverenja imaju u oblast nekretnina, kada se postavlja pitanje plasiranja novca.

Ovaj vid investiranja krasi i velika zaduženost prilikom kupovine nekretnine, u najvećem slučaju stana, i po meni, takav pristup dugoročno gledano nije dobar. Jeste da dobijate konstantan priliv sredstava, ali je povrat kada se u obzir uzme kredit plus kamata na kredit, izuzetno nizak. Možda je na nivou od 3 do 5% godišnje. I ovo je u idealnim uslovima, dakle, ne računam neku ozbiljnu havariju u stanu ili neki sličan izdatak, poput kompletnog renoviranja na primer.

Drugi vid, da ga tako nazovem, investiranja odnosno štednje je štednja u banci. Činjenica da u Srbiji na računima banaka, naše stanovništvo je deponovalo preko 16 milijardi evra u obliku štednje, je najblaže rečeno poražavajuća.

Kako sajt Kamatica navodi, prosečna stopa štednje u evrima na period od 12 meseci kreće se u rangu od oko 2%. Postoje i banke poput Erste Banka, Banka Poštanska Štedionica, Halkbank AD, čija je kamata na dvanaestomesečnu štednju 0.43% za prve dve, odnosno, 0.34% za poslednju.

U Hrvatskoj je situacija možda i gora, podaci s kraja godine, na koje sam naišao, pokazuju da je skoro 3.3 miliona građana te zemlje imalo štednju u nekim od kreditnih institucija, u celokupnom iznosu od 35.2 milijarde evra. Kamata na štednju u Hrvatskoj je u većini slučajeva 1%.

Za Bosnu i Hercegovinu, situacija je prilično slična kao u Srbiji. Prosečna kamatna stopa u Bosni i Hercegovini iznosi 1.1%.

Zašto su ovi podaci bitni?

Preko kalkulatora investicija, možemo videti da je povrat na štednju u periodu od 10 godina za sumu od 1.000 evra, koji sam izuzeo od inflacije, samo 104.62 evra, za sve tri države.